Kada se govori o pranju tepiha, cela pažnja obično ide na mašine, na sredstva i na to koliko je prljavštine izašlo iz vlakana, dok se sušenje posmatra kao nešto što se prosto desi samo od sebe. U praksi je upravo suprotno, jer se najveći broj problema koji se pripisuju lošem pranju zapravo dešava tokom sušenja, dakle posle onog dela posla koji svi vide. Tepih koji je savršeno opran, a zatim sušen presporo, vraća se sa mirisom koji podseća na podrum, sa žućkastim obrisima koji se pojave tek kad se osuši i sa krutim vlaknom koje je izgubilo mekoću. Isti taj tepih, opran istim sredstvom i istom mašinom, ali osušen kontrolisano, izgleda i miriše kao nov. Zbog toga se u ozbiljnim servisima sušenje ne posmatra kao završna formalnost nego kao ravnopravna tehnološka faza, sa svojim parametrima, svojim vremenom i svojom opremom, a upravo je to i najveća razlika između profesionalnog i kućnog pranja.
Da bi se razumelo zašto je sušenje toliko zahtevno, treba znati sa kojom količinom vode se radi. Tepih pri pranju upija znatnu količinu vode, a koliko će je zadržati zavisi od vlakna i od debljine, pa potpuno natopljen tepih može težiti tri do četiri puta više nego kada je suv, a kod visokog flora i vune i više od toga. Praktično to znači da srednji tepih od dvadesetak kvadrata posle pranja u sebi nosi desetine litara vode. Ta voda se ne uklanja isparavanjem, jer bi to trajalo danima, nego se najveći deo izbacuje mehanički, dakle centrifugiranjem ili snažnim usisavanjem, i tek se ostatak suši vazduhom. Upravo zbog toga se u servisu prvo radi mehaničko izdvajanje vode, jer se time količina koja treba da ispari smanjuje višestruko, a sa njom i vreme sušenja. Kod kuće te faze nema, pa se cela količina vode mora ukloniti isparavanjem, i to je početak svih problema.
U mokrom tepihu postoje sve komponente potrebne za razvoj mikroorganizama, dakle vlaga, sobna temperatura i organski materijal u vidu prašine, vlakana i ostataka. Dok je tepih mokar, taj proces teče, a njegova brzina zavisi od temperature i vlažnosti vazduha. U praksi se uzima da tepih koji ostane vlažan duže od jednog do dva dana ulazi u zonu u kojoj se javljaju bakterije i plesni, a njihova prva posledica nije mrlja nego miris, jer se u vlaknima stvaraju jedinjenja koja daju karakterističan ustajao i zemljan miris. Taj miris se posle ne uklanja osveživačima ni omekšivačima, jer se ne nalazi na površini nego u osnovi tepiha. Zbog toga se u profesionalnom radu ceo proces planira tako da tepih bude potpuno suv u roku koji je znatno kraći od te granice, a ne da se pusti da se suši koliko mu treba.
Centrifuga je uređaj koji tepih velikom brzinom okreće i pri tome centrifugalnom silom izbacuje vodu iz vlakana, na potpuno isti princip po kome radi i mašina za veš. Njena vrednost je u tome što u nekoliko minuta izbaci najveći deo zadržane vode, dakle onu količinu koja bi na vazduhu isparavala danima. Time se dobijaju tri stvari odjednom. Prva je drastično kraće vreme sušenja, pa se tepih ne zadržava u kritičnoj zoni vlažnosti. Druga je manja količina vode koja se pri sporom sušenju kreće kroz tepih, a upravo to kretanje vode nosi materije iz dubine ka površini i stvara obrise i mrlje. Treća je bolji izgled vlakna, jer se tepih koji je brzo osušen manje sabija i lakše se vraća u prvobitnu strukturu. Kod kuće ekvivalent centrifuge ne postoji, jer gaženje po tepihu i valjanje peškirima uklanja tek mali deo vode.
Posle mehaničkog izdvajanja vode, tepih ide u prostor u kome se sušenje ne prepušta slučaju. Suština komore nije samo toplota, kako mnogi misle, nego kombinacija tri parametra koja rade zajedno. Prvi je umerena i kontrolisana temperatura, koja ubrzava isparavanje, ali ostaje daleko ispod granice na kojoj bi vlakno stradalo. Drugi je stalno kretanje vazduha, jer se oko mokrog tepiha inače stvara sloj zasićenog vazduha koji zaustavlja dalje isparavanje, pa vazduh mora da se odnosi i zamenjuje. Treći, i najvažniji, je odvođenje vlage iz prostora, dakle odvlaživanje, jer vazduh može da primi ograničenu količinu vodene pare, a kada se zasiti, sušenje praktično staje bez obzira na temperaturu. Zbog toga se u dobro postavljenoj komori tepih suši za nekoliko sati do jednog dana, dok isti tepih u zatvorenoj prostoriji bez tih uslova ostaje vlažan i po nekoliko dana.
Ovo je detalj koji se kod kućnog sušenja praktično uvek propusti. Tepih ima dva potpuno različita sloja, dakle gornji flor, koji se suši relativno brzo jer je izložen vazduhu, i osnovu sa naličjem, koja je gušća i koja zadržava vodu mnogo duže. Ako se tepih suši samo sa jedne strane, dešava se da površina bude potpuno suva na dodir, dok naličje i sredina i dalje sadrže vlagu, i upravo iz te skrivene vlage nastaju miris i plesan. Zbog toga se u servisu tepih suši viseći ili preko nosača tako da vazduh struji sa obe strane, a stanje se proverava rukom sa naličja, a ne po osećaju na površini. Kod kuće se tepih najčešće raširi na pod ili prebaci preko ograde balkona, pa se donja strana ne suši uopšte ili se suši danima, što je razlog zbog koga se posle kućnog pranja miris javlja tek nedelju dana kasnije.
Sunce deluje kao najjednostavnije rešenje i zaista ubrzava isparavanje, ali sa sobom nosi dva problema. Prvi je ultraljubičasto zračenje, koje razgrađuje boje, pa se kod tepiha koji je pola dana ležao na suncu često javi neujednačeno bleđenje, dakle svetlija zona tamo gde je sunce udaralo direktno, a ta promena je trajna. Drugi je neravnomerno sušenje, jer se gornji sloj brzo osuši i zatvori, dok vlaga iz dubine ostaje zarobljena, pa se dobija tepih koji je spolja suv, a iznutra vlažan. Kod vunenih i prirodno bojenih tepiha sunce je posebno štetno. Zbog toga se pravilno sušenje odvija u senci uz snažan protok vazduha, a ne na direktnom suncu, i to je razlika koju laik teško postiže na balkonu ili u dvorištu.
Ovo je najbrži poznati način da se uništi inače čist tepih. Kada se tepih smota dok je još i najmanje vlažan, unutar rolne se stvara zatvoren prostor bez cirkulacije, sa stalnom vlagom i sobnom temperaturom, dakle savršeni uslovi za razvoj plesni. U takvim uslovima se prvi znaci pojavljuju već posle nekoliko dana, i to najpre kao miris, a zatim i kao mrlje i sivkasta izmaglica na naličju. Kod tepiha sa prirodnom osnovom dolazi i do slabljenja vlakana osnove, pa tepih posle toga gubi čvrstinu i talasa se. Ista stvar se dešava i kada se vlažan tepih vrati na pod i preko njega postavi nameštaj, jer se ispod nameštaja ne suši ništa. Zbog toga postoji jednostavno pravilo koje važi i za servis i za domaćinstvo, dakle tepih se ne mota, ne pakuje i ne vraća na mesto dok naličje nije potpuno suvo na dodir.
Ova pojava zbunjuje vlasnike, jer se tepih posle pranja činio čist, a posle sušenja se pojavio žućkasti trag, najčešće u obliku obrisa ili mrlje sa jasnom ivicom. Uzrok je fizički, jer dok voda putuje kroz tepih naviše i isparava sa površine, ona sa sobom nosi rastvorene materije iz dubine i iz same osnove. Kod tepiha sa prirodnom osnovom, dakle sa jutom i pamukom, ta osnova pri dužem vlaženju otpušta prirodne materije koje na površini ostaju kao žućkasta do smeđa nijansa. Isti mehanizam vraća na površinu i ostatke starih fleka koje su nekada prodrle do dubine. Rešenje je uvek isto, dakle što kraće vreme vlaženja i što brže sušenje, uz odgovarajuće tretmane kada je tepih poznato osetljiv. U servisu se to postiže kontrolisano, dok se kod kuće ta pojava praktično ne može sprečiti.
Postoji nekoliko znakova koje vlasnik može sam da proveri. Prvi je miris, dakle ako se pri savijanju tepiha ili pri gaženju po njemu oseti vlažan i zemljan miris, sušenje nije završeno kako treba. Drugi je osećaj hladnoće i vlage kada se dlan pritisne uz naličje, jer je naličje uvek merodavnije od površine. Treći je krutost i lepljivost vlakna, koja može ukazati i na ostatak sredstva, ali i na sporo sušenje. Četvrti su tamnije zone koje se pojave dan ili dva posle isporuke, jer se vlaga iz dubine podigla ka površini. Peti je pojava sitnih tačaka na naličju posle nekoliko nedelja, što je već znak razvoja plesni. Ako se bilo šta od toga pojavi, tepih se ne suši u stanu i ne prekriva, nego se prijavljuje servisu, jer je to nešto što se rešava ponovnim tretmanom, a ne provetravanjem.
Kada se sve navedeno sabere, jasno je zašto kućno pranje tepiha najčešće ne daje isti rezultat. U stanu ne postoji način da se iz tepiha mehanički izbaci najveći deo vode, pa cela količina mora da ispari. Ne postoji ni kontrolisan protok vazduha sa obe strane, ni odvlaživanje prostora, pa vlaga koja izađe iz tepiha ostaje u istoj prostoriji i usporava dalje sušenje, a usput povećava vlažnost stana i stvara uslove za buđ na zidovima. Uz to, tepih se najčešće suši na podu ili na ogradi, dakle u položaju u kome se donja strana ne suši. Sve to zajedno znači da kućno pranje traje danima i da najveći deo tog vremena tepih provede u zoni vlažnosti u kojoj se razvijaju mikroorganizmi. Zbog toga se kod kuće mogu uspešno rešiti sveže fleke i površinsko osvežavanje, dok kompletno pranje traži uslove koje domaćinstvo nema.
Vlasnici često očekuju da se tepih preuzme ujutru i vrati uveče, a realan proces ima svoje faze koje se ne mogu preskakati. Prvo ide suvo uklanjanje prašine, jer se najveći deo suve prljavštine mora izvaditi pre nego što se doda voda. Zatim se radi pretretman fleka i nanošenje sredstva sa vremenom delovanja. Sledi pranje, pa temeljno ispiranje, jer se ostatak sredstva u vlaknu ponaša kao magnet za novu prljavštinu. Posle toga ide mehaničko izdvajanje vode i tek onda kontrolisano sušenje, koje samo po sebi traje od nekoliko sati do jednog dana. Na kraju se tepih pregleda, po potrebi se četka i dodatno obrađuje flor i pakuje se. Zbog toga realan rok kod ozbiljnog servisa iznosi nekoliko dana, i to nije sporost nego posledica toga što svaka faza ima svoje vreme, a najduža od njih je upravo sušenje.
Posao se ne završava isporukom i nekoliko sitnica u prvim danima produžava efekat pranja. Tepih se razmotava i postavlja odmah, a ne ostavlja smotan uz zid, jer se u rolni čak i potpuno suv tepih deformiše. Prostorija se provetri, naročito ako je vlažnost u stanu visoka. Podloga ispod tepiha mora biti suva i čista, jer nema smisla postaviti savršeno čist tepih na pod na kome je ostala stara prljavština, a kod poda koji je nedavno pran se sačeka da se potpuno osuši. Nameštaj se vraća uz podmetače ispod nogu, kako se ne bi stvorila udubljenja i tragovi na svežem floru. Prvih nekoliko dana se izbegava hodanje u obući, a redovno usisavanje se nastavlja odmah, jer se time uklanja sitna prašina pre nego što se ponovo veže za vlakno. Uz taj režim efekat pranja traje osetno duže, a sledeći termin se pomera dalje u budućnost.
