Mašinski tepih je proizvod čije su sirovine, boje i konstrukcija u potpunosti pod kontrolom fabrike, pa je i njegovo ponašanje pri pranju predvidivo. Ručno tkan i ručno vezan tepih je nešto sasvim drugo, jer je nastao od prirodnih vlakana, često obojenih postupcima koji se razlikuju od proizvođača do proizvođača i od godine do godine, a njegova osnova i potka su izrađene tehnikom koja ima svoje zakonitosti. Zbog toga se u struci na ovakav tepih gleda kao na predmet sa sopstvenim karakteristikama koje se moraju utvrditi pre nego što ga uopšte dodirne voda, a ne kao na artikal koji ide u standardan program pranja. Uz to, kod ovih tepiha se ne radi samo o čistoći nego i o vrednosti, jer dobar ručno vezan tepih traje generacijama i njegova vrednost sa godinama često raste, dok jedna pogrešna odluka pri pranju tu vrednost umanjuje trajno.
Postoji nekoliko provera koje i laik može da uradi. Prva i najpouzdanija je pogled na naličje, jer se kod ručno vezanog tepiha šara sa naličja vidi jednako jasno kao i sa lica, a čvorovi su vidljivi kao sitne, nepravilne tačke koje nisu savršeno poravnate u redove. Kod mašinskog tepiha naličje je prekriveno slojem koji drži vlakna, pa se šara nazire, ali nikada nije potpuno ista. Druga provera su rese, jer su kod ručno tkanog tepiha rese produžetak same osnove na kojoj je tepih tkan, dakle njegov konstruktivni deo, dok su kod mašinskog najčešće naknadno prišivena traka. Treća je nepravilnost, dakle male razlike u širini, blago iskrivljene linije i sitne varijacije u nijansi, koje kod ručnog rada nisu greška nego potpis. Ove informacije nisu samo zanimljivost, jer određuju i način pranja i način popravke.
Ovo je najvažniji hemijski podatak u celoj priči. Vuna je proteinsko vlakno, dakle po građi bliska ljudskoj kosi, i kao takva loše podnosi jako alkalna sredstva, koja napadaju strukturu vlakna, čine ga hrapavim, matiraju boju i vremenom ga slabe. Upravo zbog toga sredstva koja odlično rade na sintetičkim tepisima mogu vuni napraviti štetu koja se ne vidi odmah nego kroz gubitak sjaja i mekoće. U profesionalnom radu se za vunu koriste sredstva koja održavaju blago kiselu do neutralnu sredinu, ista logika po kojoj se i kosa pere šamponom, a ne sredstvom za sudove. Iz istog razloga se kod vune izbegavaju izbeljivači i sredstva na bazi hlora, jer ona trajno oštećuju vlakno i menjaju boju. Za vlasnika je praktičan zaključak jednostavan, dakle univerzalno sredstvo iz prodavnice nije univerzalno kada je tepih vunen.
Vuna ima još jednu osobinu koja je čini posebnom, a to je sklonost ka filcanju. Kada se vlažna vuna izloži kombinaciji toplote i mehaničkog trljanja, sitne ljuspice na površini vlakna se međusobno zakače i vlakna se trajno spoje, pa se tepih skuplja, otvrdne i gubi meku strukturu, a taj proces se ne može poništiti. Isto tako, vrela voda kod prirodnih boja povećava rizik od otpuštanja i mešanja pigmenta. Zbog toga se ovakvi tepisi peru hladnom ili mlakom vodom, uz kontrolisano i blago mehaničko delovanje, dakle mekim četkama i pažljivim tehnikama, a ne agresivnim mašinama sa jakim rotirajućim četkama. Ovo je i razlog zbog koga pranje ručno tkanog tepiha traje duže od pranja mašinskog tepiha iste veličine, jer se veći deo posla radi ručno i sporije.
Kod tepiha sa prirodnim ili starijim sintetičkim bojama uvek postoji mogućnost da pigment nije potpuno stabilan, pa se pri vlaženju otpušta i prelazi iz tamnijeg u svetliji deo šare. Ta pojava je najizraženija kod jakih tonova, dakle kod crvene, tamnoplave i zelene, i kada se dogodi, ispravka je izuzetno teška i skupa. Zbog toga se u ozbiljnom servisu pre pranja radi provera postojanosti boje, dakle na skrivenom delu se navlaži mala površina i pritisne belom krpom, pa se gleda da li krpa preuzima boju. Ako se boja otpušta, menja se ceo pristup, dakle koriste se hladnija voda, posebna sredstva koja učvršćuju boju, kraće vreme kontakta sa vodom i naglašeno brzo sušenje. Kod kuće se ta provera ne radi, i zato se najveći broj uništenih persijskih tepiha desi upravo pri pokušaju samostalnog pranja ili pri hitnom brisanju prosute tečnosti mokrom krpom.
Vuneni tepih po prirodi zadržava izuzetno veliku količinu suve prašine, jer je vlakno hrapavo i vazdušasto, i upravo zbog toga ima i zasluženu reputaciju najboljeg filtera vazduha među tepisima. Praktična posledica je da se u jednom vunenom tepihu kroz godine nakupi količina prašine koja se meri kilogramima, a najveći deo te prašine nalazi se duboko u osnovi, gde kućni usisivač ne dopire. U profesionalnom postupku se ta prašina uklanja pre bilo kakvog vlaženja, i to posebnim mašinama koje vibracijom i udarcima izbijaju prašinu sa naličja, jer bi u suprotnom voda tu prašinu pretvorila u blato koje se posle mnogo teže izvlači. Za vlasnika je iz ovoga korisno da zna zašto se kod vune insistira na redovnom i temeljnom usisavanju sa obe strane i zašto se u servisu prvo čuje mašina, a tek kasnije voda.
Rese su najosetljiviji deo ručno tkanog tepiha i najbrže se prljaju, jer su svetle i jer se po njima gazi. Pošto su izrađene od pamuka ili od druge biljne niti, one se pri vlaženju ponašaju drugačije od vune, dakle lako požute, upijaju prljavštinu iz vode i pri sušenju otpuštaju prirodne materije koje im daju smeđu nijansu. Zbog toga se rese u profesionalnom radu peru odvojeno, posebnim postupkom i sredstvima namenjenim celuloznim vlaknima, uz obavezno vrlo brzo sušenje. Uz to se rese ne usisavaju četkom, jer se namotaju i pokidaju, nego se češljaju rukom ili retkim češljem u pravcu niti. Kada su rese već pohabane ili delimično pokidane, postoje rešenja, dakle ponovno uvezivanje ili obrada kraja, a taj zahvat je znatno jednostavniji dok je oštećenje početno.
Za razliku od sintetike, koja ih ne zanima, vuna je hrana za larve moljaca i to je najčešći uzrok trajnog oštećenja vunenih tepiha. Ono što je važno znati jeste da štetu ne pravi leptirić koji leti po sobi nego larva, i to na mestima na kojima je mirno i mračno, dakle ispod nameštaja, uz zidove, ispod kauča i kod tepiha koji dugo stoje smotani u ostavi. Znaci se prepoznaju po nekoliko detalja, dakle po prorđenoj i ćelavoj zoni u kojoj je flor pojeden do osnove, po sitnim peščanim zrncima koja su zapravo izmet larvi, po tankim tunelima i po beličastim čaurama uz ivicu. Prevencija je jednostavna i svodi se na redovno pomeranje nameštaja i usisavanje ispod njega, na povremeno izlaganje tepiha svetlu i vazduhu i na pravilno skladištenje. Kada je zaraza već prisutna, potreban je poseban tretman, jer obično pranje ne uništava jaja u osnovi.
Vuneni i ručno tkani tepisi se često sklanjaju za period kada se ne koriste, a upravo tada nastaje najveći broj šteta. Prvo pravilo je da se tepih skladišti isključivo potpuno suv i tek posle temeljnog čišćenja, jer prljavština i mrvice privlače insekte, a vlaga daje plesan. Drugo, tepih se mota, a nikada ne presavija, jer se pregibi kod ručno tkanog tepiha teško ili nikako ne ispravljaju, i to licem prema unutra, kako bi flor bio zaštićen. Treće, tepih se uvija u materijal koji propušta vazduh, dakle u pamučnu tkaninu ili u papir, a nikada u plastičnu foliju, koja zadržava vlagu i pravi savršenu sredinu za buđ. Četvrto, čuva se u suvom i provetrenom prostoru, podignut od poda, dalje od spoljnih zidova i vlažnih podruma. Peto, jednom u nekoliko meseci se razmota i provetri, čime se istovremeno proverava i da li ima tragova insekata.
Pored pranja, postoje tri stvari koje kroz godine najviše menjaju izgled ovakvog tepiha. Prva je sunce, jer ultraljubičasto zračenje razgrađuje boje, pa tepih koji stoji pored balkonskih vrata posle nekoliko sezona ima vidno svetliju polovinu, a kod prirodnih boja ta promena zna biti izraženija. Druga je stalno gaženje po istoj zoni, dakle prolaz, koji se rešava okretanjem tepiha nekoliko puta godišnje, čime se trošenje i izloženost svetlu ravnomerno raspoređuju. Treća je nameštaj, jer teške noge stvaraju udubljenja koja se kod vune u velikoj meri mogu vratiti, ali samo ako se nameštaj periodično pomera i ako se koriste podmetači koji šire pritisak. Uz to, ovakav tepih se nikada ne vuče po podu nego se podiže, jer se vučenjem cepa osnova i habaju ivice, a ivica je konstruktivno najosetljiviji deo.
Kod ručno tkanih tepiha popravka je pravilo, a ne izuzetak, jer se ulaganje uvek poredi sa vrednošću predmeta. U praksi se rade obnova i ponovno uvezivanje resa, obrada i ojačanje ivice koja se počela parati, ponovno tkanje manjeg oštećenog polja, gde se koristi vuna odgovarajuće boje i debljine, kao i vraćanje ravnine kod tepiha koji se izvitlao. Kod starijih tepiha se radi i pažljivo osvežavanje boja, ali isključivo u rukama nekoga ko se time bavi. Zbog svega toga vredi tepih pregledati jednom godišnje, najlakše u vreme kada se ionako predaje na pranje, jer se sitna oštećenja rešavaju brzo i jeftino, dok se zapušteno oštećenje širi, pa se posle dve sezone popravlja polovina ivice umesto dvadeset centimetara.
Da bi tepih dobio tretman koji mu odgovara, korisno je preneti nekoliko informacija. Prvo, da li je tepih ručno tkan i da li se zna njegovo poreklo i približna starost. Drugo, šta je prosuto i kada, jer se stare i sveže fleke tretiraju drugačije. Treće, da li je tepih ranije pran kod kuće i čime, jer ostaci nekih sredstava menjaju ponašanje vlakna. Četvrto, da li postoje mesta koja su vam poznata kao problematična, dakle zona ispod stola, ivica koja se para ili sumnja na moljce. Peto, da li je tepih dugo stajao smotan. Uz te podatke se pre pranja radi provera boja i procena stanja, pa se bira postupak, a vlasnik unapred zna šta se očekuje i šta se ne može ukloniti. Kod predmeta koji ima i materijalnu i emotivnu vrednost, taj kratak razgovor pre pranja vredi više od bilo kakvog uputstva sa interneta.
